Evo ga još jedan oblačan dan, vetar duva i sunce se sakrilo za oblake.
Kažu da će padati kiša.
Danas se ne radi i gotovo sve radnje su zatvorene. Ukratko rečeno,
u gradu je mrtvo, da mrtvije ne može biti.

Za švede je danas dan, kad je Hristos odlepršao u nebo,
to jest, crven dan kad se ne radi.  
Danas ću da lenčarim i možda malo prošetam (ako ne drusne kišurina).
Ah da, moraću da pregledam prispelu poštu, platim račune i tako to.
Drugim rečima, sledi mi Sizifov posao kancelarijskog crvića.
Ustvari to je neka vrsta fatamorgane (da neko faćka Morgana).
Brdo pošte koje treba odraditi, a da od toga nemam nikakve konkretne koristi.

 Da, ovo je jedan običan dan, ništa bolji ili gori od drugih običnih dana.
Piskaram i pitam se, da li sam ja uopšte neki pisac? Veliko znak pitanja!
Sinoć sam gledao film o Šekspiru, i u tom filmu, on kaže da sve vreme čuje neke glasove.  Neko mu priča tuđe živote i interesantne događaje. Da ne bi poludeo, on mora sve to da stavi na papir.

Ja sam možda već poludeo, pa mi pisanje verovatno ne pomaže :=))
Ali za svaki slučaj, ipak pišem. Jer nikad se ne zna, ko je pametan a ko lud.

Ponekad ne znaš, zašto ti je neko prestao biti prijatelj.
Neki tajanstveni kodeks ili tajna veza
to očigledno određuje.
Možda je ta osoba očekivala nešto od
tebe što nisi ispunio, ili si rekao nešto pogrešno.
Možda su vaša interesovanja i druženja postala različita.
On to zna, a ti ne.

Imao sam jednog druga, sa kojim sam delio lepe trenutke,
moje tajne, nade i želje. Jednog dana, naše prijateljstvo je
nestalo, kao da ga nikad nije ni bilo. Nisam ga pitao zašto,
ali sam osećao da nešto nije uredu. Viđali smo se na zabavama,
izložbama, koncertima, i on bi mi samo klimnuo glavom
u znak pozdrava i otišao dalje.

Jeste da niko nije ne zamenljiv i da ponekad nemamo šta kažemo
jedno drugom, ali izbegavanje otvorene komunikacije je po meni greška.
Bolje je reći, u čemu je problem i onda poći dalje, nego samo
zračiti neobjašnjivim netrpeljivošću. Pitam se takođe da li te osobe
smatraju da imaju toliko prijatelja, da jedan manje ili više nije važan.

Kad bolje razmislim, i ja sam mogao da ga pitam u čemu je stvar,
ali nisam, iz nekog glupog ponosa. Znači i ja sam
isti otkačenjak, kao i on:=(( 

Trebalo mi je nedelju dana da shvatim da sam ovaj muzički doživljaj
doživeo. Sala je bila prepuna, nije bilo ni jednog jedinog slobodnog mesta.
Bilo je i onih koji su stajali. Čekali smo dvadesetak minuta da počne
koncert – ne znam zašto je uvek tako. Verovatno umetnici žele da
nas zainteresuju i da napetost dostigne vrhunac. A tog MUZIČKOG vrha
je bilo na pretek.

Koncert asocira malo na onaj koncert gitarske trojke otkačenjaka,
Paco de Lucia, Al di Meloa i Mc Loughlin… Ali tu prestaju sličnosti.
Dva sata i petnaestak minuta je proletelo kao da je bio jedan sekund.
To je bio susret virtouza u instrumentalnom doživljaju. Zvuči suvoparno
da slušate ekvilibristiku instrumentalne muzike. Ali to je verujte mi, bilo urnebesno.

Vlatko me je prijatno iznenadio, jer ga odavno nisam slušao. Čak je i ovo
eltno društvo zavrteo Balkanskim ritmovima i verovatno inspirisao na
dalja istraživanja. Rosenberg mi je bio nepoznat ali je stvarno bio doživljaj
čuti njegove pasaže i jurnjavu po tonovima.

Sad moram da pređem na novi red, jer Tommy Emmanuel je broj jedan
u svetu akustične gitare. Ono što je na koncertu svirao je bilo
samo delić njegovog repertoara. Kao što Vlatko reče: Ovo je opasan igrač,
kauboj iz Australije koji je  đuboks. Ako imate vremena poslušajte njegove bravure na Youtube. Čovek zvuči kao celokupan bend. STRAVA!

U jeku predizborne kampanje,
sve partije znaju gde su drugi pogrešili,
a nijedna ne daje rešenje za zilaz iz ove užasne
ekonomske krize u zemlji Srbiji.

Pominje se svetska kriza,
kako ni drugima nije lako,
kako smo mi ipak dobro prošli,
i sve zvuči kao pesma, a ne tugovanka.
Lažu nas da će sve biti bolje kad uđemo
u zajedničko evropsko tržište.

A kad doživiš ovu mračnu stvarnost
vidiš kako narod živi,
kako ljudi nemaju posla,
firme se zatvaraju,
kakva je besparica,
onda ti se plače
i pitaš se, ko to koga laže?

I na kraju krajeva baš te briga ko je kriv,
nego samo želiš da bude svima barem malo bolje.
Uvek je bilo ekonomskih lopova i nezasitih političara,
ali su nekada oni imali meru i ostavili barem malo
i za raju.

Danas izgleda da DOSTA BRE BRATE ROĐENI
ne postoji u njihvom rečniku.

Kad kreneš na put!
U mislima ili onako u stvarnosti,
neki uptimizam i treptaji nade te zagrle,
talasi putne groznice udaraju o tvoju obalu,
i slike iz prošlih putovanja u nizu
prolaze kao brzi voz kraj tebe i ti razmišljaš:
Šta bi bilo kad bi bilo i
šta te čeka tamo negde iza oblaka?
Da li su zvezde i mesec isti bez obzira gde si?
Koga ćeš upoznati i koje nove tajne otkriti?

Putovanje ti daje šansu da otkriješ sebe,
da zatvoriš oči i razgovaraš sa svojim ja.
Da doživiš nove kuliniarske urnebese i vidiš nešto novo,
promeniš ambijent, napuniš baterije.

Kad si u avionu i on prede kao zadovoljna mačka,
pun si nade i sam širiš krila.
Ma sve je tad moguće i tamo negde sunce sigurno sija
zavodljivom toplinom, samo za tebe.

Uhhh to kupovanje!
Kad žene nešto zamisle,
onda mora da bude baš tako ili crkavaj.
Da skratim priču, dobio sam u zadatak da kupim magnete
u obliku srca, znate one koje možeš staviti na vrata od frižidera. 

Napolju pada kiša, a ja kao ludak vozim reli kroz grad.
Na trgu su demonstracije i policija je svuda.
U blizini je radnja.
Probijam se kroz gomilu na jedvite jade.
Užas…

Parkirao sam na neko problematično mesto,
pa onda udarih u  Kros kontri ka radnji.
Tražim magnete – srca, koje treba da kupim. Nema ih. Opet tražim
a vreme kucka besno u nepovrat. Razmišljam kako će ta srca debelo koštatiti,
ako dobijem kaznu za pogrešno parkiranje.
U radnji naravno gužva. U panici jurcam izgubljeno u krug.

Cepnem jednu prodavačicu, i ona mi kaže da imaju srca iza kulisa.
Ja je molim da mi da bilo koje srce, jer to je za moju devojku!
Ona se smeje i nestaje iza zavese.
Čekam…
I dalje čekam…

Najzad, eto je sa srcima. Mora da su to ta koje treba da kupim!
Šest komada, mala crvena, cena je ona koja bi trebala biti.
Sigurno je to to!
Brzo odfuram na kasu a tamo se neka mnogočlana porodica raspričala
i nikad kraja. Hoće da kupe ovo, pa ono.
Taman kad su završili kupovinu,
uleće sin i dodaje još nešto.
Ja cupkam u mestu.
Čekam!
Uhhhh…

Najzad je red na mene.
Nemam novac, nego plaćam karticom.
Koji  beše broj?
Ukucavam naravno pogrešan.
Opet pokušavam.
Kupci iza mene protestuju. 

Najzad, sam uspeo sa platim.
Taman sam kod vrata, kad me prodavačica zove.
Šta je sad?
Pita me, da li hoću račun.
Umalo je nisam oterao u majčinu.
Kažem joj ipak kulturno: Ne hvala!
Ona se smeška.
Ok, oprostio sam joj, simpatična je.

Trčim ka parkiranom autu.
Usput gledam pandure i demonstrante.
Nesto viču, nemam pojma šta.
Gledam u pravcu auta, i vršim inspekciju šoferke!
Nema kazne.
Uraaa…
Uspeo sam!

Vozim zadihan kući i kažem sebi:
Kad te jedna žena zavrti, izgubljen si u svemiru do korice!

Nekada su za osmi mart bile demonstracije, protesti, pamfleti, BORBA!
Danas poneka žena dobije cvetić i to je to.
Izgleda da je onaj borbeni duh sifražetkinja, feministkinja i crvenih čarapa
izbledeo. Roza Luxemburg bi danas besno vrištala, a Simone de beauvoir ko
zna šta napisala.

Slično je i sa prvim Majem, praznikom rada. Nekada su na taj dan bile
borbe na ulicama, crvene zastave. Raadnici su bili ponosni da su radnici
i da se bore za svoja prava. A u ovo naše čudno vreme zvano DANAS, to je manifestacija nemanifestacije. Čak je i kultura gotovo nepostojeća, kad je
stomak prazan. 

Danas, gledamo televiziju i apatično sanjarimo, baš kao da smo napušeni do besvesti u kuneskoj pušnici opijuma. Uključili smo autopilota i plutamo na površini stvarnosti. Čak nam smeta ako je neko drugačiji od nas. Kao na primer Parada ponosa, kad se pederi i lezbosi  karnevališu i pevaju svoju melodiju. Nisam pepos, ali samo podržavam slobodu zbora i dogovora, poštujem druge, bez obzira što oni imaju drugačije mišljenje, političku pripadnost, religiju, način života, poglede na svet.

Sećam se sedamdesetih, kad sam imao dugu kosu i svi su me pitali: „Da li si muško ili žensko“. Kad su nasilno šišali hipose i nisu davali mladima da budu mladi. Izgleda da je kod nas i dalje strogo konzervativna sredina. Teško prihvatamo svetsku kuhinju/egzotične začine, muziku, način života, demokratiju, nove tokove života. Još uvek postoji ono muško i ono što je žensko. Kad sam plivao prsno, jedna ženska je začuđeno rekla: „Ja sam mislila da ti plivaš muški, a ne ženski“.

Nadam se da nisam u pravu, ali ipak smatram da još uvek živimo u patrijarhalnom društvu, gde je muškarčina onaj ko je imao bezbroj žena, a kurva, žena koja je imala više muškaraca.

Ne devojke, žene, majke, ćerke, ne dopustite da vas izaberu, nego same birajte. I zato marš na barikade i pokažite svetu da se on mora izmeniti.
ČESTITAM VAM OSMI MART!

Razmišljam o TV-sapunicama i pitam se: Ko koristi tu sapunicu? Ko rošomoniše, zaviruje u tiđ život u nedostatku svog. U švedskoj, na primer, IDOL –ZVEZDE GRANDA gledaju samo klinci. BIG BROTHER – VELIKI BRAT je odavno otišao u zaborav, a FARMA više ne postoji. Producenti traže nove izazove i tako su na primer oterali hendikepirane osobe u pustinju da se bore za opstanak. Ovih dana počinje nova sapunica o vampirima (najgledanija u USA) i pitam se koji će cirkus to biti?

ROBINSON je bila prva sapunica u Švedskoj, u kojoj su oterali jadničke na pusto ostrvo. Hmm, ne lažem prva sapunica je bila ZAROBLJENICI U UTVRĐENJU, gde su učesnici trebali da obave postavljene im zadatke. Da, tako je sve počelo. Taj koncept je bio kupljen od francuza i bio veoma popularan pre desetak godina. IDOL je pozajmnjen od amera, tamo se to zove AMERICAN IDOL. Zatim je usledilo, KO ĆE IZABRATI KOGA, BAR, TEMPTAION ISLAND, FARMA, SELJAK TRAŽI ŽENU, I TI MISLIŠ DA UMEŠ DA IGRAŠ, DVOR, HOROVI, TOP MODEL, neka zafrkancija u kuhinji, pa priča o dizajnerima, tetoviranju, biznismenima, životu poznatih i još mnogo drugih. Ameri su na primer imali PREOBRAŽENJE – TOTAL MAKE OVER, kad bi ukebali neku žensku, bacili je pod nož, zategli i rastegli, obukli je i nafrćkali joj frizuru do urnebesa pa je onda pokazali svetu.

Ovaj trend sapunica sve više osvaja i naše gledaoce, dok je ovde aktuelnost prvobitnog iznenađenja nestala. Za mene je to nešto već doživljeno i prežvakano. Bilo pa prošlo, i dobro je što ga više nema. Ako bi morao izabrati neku sapunicu, to bi bila onda ona kad preuređuju kuću nekom siromašku. Tu bar ima nečeg humanitarnog.

Gledaoci rošomonišu gledajući OSTRVO (zaboravih kako se to kod nas to zove), u želji da vide da li će se neko kresnuti i kako će to uraditi. U švedskom VELIKOM BRATU se sve videlo. Da baš onako, tras trus. A ja kažem da je bolje onda gledati pornić, ako si baš takva popališka.

Da ne davim, pitam se ko ima vremena da gleda to đubre? I onda dobijem odgovor na jednoj žurci, gde mi prijatelji pričaju o učesnicima sapunice kao o svojim poznanicima. On je ovakav, ona je onakava, taj i taj je uradio to a ne ono… Užas na kvadrat! Znači, mnogi to gledaju i ubijaju vreme koje prolazi i odlazi, dok im život polako otiče ka svom neumitnom kraju.

Sreo sam ovih dana jednog druga koji je pre desetak godina pobedio u ROBINSONU, i on kaže da su mnogi učesnici odlepili psihički. Naime nisu mogli da prihvate trenutnu popularnost, koja je iznenada nestala poput balona od sapunice. Reče mi da su ga gledaoci zasipali pismima i diskutovali njegovo ponašanje, pluvali ga, pisali mu nebuloze. Na kraju je dodao: Oni nisu mogli shvatiti, da je to bila samo igra, baš kao i NE LJUTI SE ČOVEČE i da sam ja hteo da pobedim. Jednostavno, igrao sam moju ulogu po ponuđenom scenariju i pravilima.

Kutije prepune stvari su bile naslagane jedna na drugu. Ceo njen život je bio tu pred njom. Izvadila je knjigu „Umeće ljubavi“ od Ericha Fromma iz jedne od njih, i tužno je prelistavala. To je bio poklon od njega. Do tada je verovala da je sudbina svima dodelila proporcionalno, i sreću i tugu. Sad se pitala da li je kod nje ono drugo prevagnulo. Opet je bila na raskršću svog života, ne znajući kuda da pođe.

Pila je kafu i gledala kroz prozor. Sad kad je skinula zavese, primetila je raznolikost prozora na zgradi preko puta. Možda i tamo živi neko, ko se oseća usamljen i ostavljen, kao i ona.

Zaključala je vrata stana sa uzdahom. Za trenutak je neodlučno zastala, a onda otišla u putničku agenciju.               

                        „Dobar dan, da li vam mogu pomoći u izboru, gde bi ste putovali?“, upitala je službenica.
                        „Bilo gde“
                        „A za koji termin?“
                       „Za danas!“, rekla je odlučno.

Ugasio sam svetlo u sobi, i zaronio u moj svet,
mašte, snova, mojih želja i nada.

Zamislite jedrenjak koji vas nosi u zemlju čuda,
a vi dečijim očima gutate sve.
Nestajete u prirodi koja vas očarava svojim bojama, zvukovima,
baš kao u filmu Avatar, onako trodimenzijalno.
Ma nije to teško kao što u početku izgleda.

Sećam se kako sam jednom zatekao mog teču u kuhinji,
za stolom, kako prelistava Atlas sveta.
Kad sam ga pitao šta to radi, on mi je odgovorio da PUTUJE.
Kako je to moguće, pitao sam, a on je počeo da mi priča o
dalekim kontinentima, životinjama koje tamo žive, prirodi, ljudima, jeziku koji
zvuči kao pesma ptica. Rekao mi je da zatvorim oči i pođem sa njim na put.
I kad sam to učinio, video sam stvarno sve to o čemu mi je on pričao.